“Reči plutaju u međuprostoru. Tamo se kače za druge predmete, sudaraju se, zrače i upijaju određena zračenja. Ja lovim ribarskom mrežom i iz magnovenja izvlačim gomile reči. Obično su potpuno ofucane, sive, izbledele, umarajuće. Ponekad upecam neku magičnu reč. Odmah je prepoznam po utisku koji ostavlja na ljude i talasima koje pokreće kada je glasno izgovaram. Ugrabim je, cedim je, koristim je, rabim je, savijam je, mučim je i trošim je do kraja.

Na poslednjem pecanju sam uhvatio umetnost. To je sada moja snaga i moja glavna osobina, nešto po čemu me prepoznaju i zbog čega znaju da sam bolji od drugih. Moja magična reč razbija njihove prazne priče. “