Mesec je noćas lajao na mladog filozofa.

Čučao je ispod njega i govorio
sve što je godinama hteo reći
bez ikoga ko bi ga saslušao.
Lice mu je bilo okruglo i puno.

I sve su životinje govorile mesecu
ali je mesec govorio samo njemu.
I sve su životinje lajale na mesec
ali je mesec lajao samo na njega.

Gledao ga je u oči
svojim okruglim belim licem
a mladi filozof je gledao kroz njega.
Zvao je životinje, dizao je talase
da bi pridobio njegovu pažnju.

Mladi filozof je jeo jabuku i drhtao u sebi.

Lepota ga je obarala s nogu
i pitao se kako i druge ne obara
kada je neprestano tu.
Slušao je harmoniju sfera i pitao se
sviraju li planete samo za njega
baš tako glasno.

A mesec je uporno dizao more
uznemiravao vetrove i terao životinje
da mu sreću pažnju.

Na kraju se spustio,
čučnuo ispod njega i zalajao.

Mesec je noćas lajao na mladog filozofa.