Mladi filozof je gledao u sunce.

Verovao je da će sve njegove brige nestati
kada susretne sunce širom otvorenih očiju.
Pokušavao je mnogo puta
sedeo je satima i zurio u nebo.
Čkiljio je, treptao, virio
zaklanjao rukom pogled ali nije išlo.
Za njegove vatroljubive oči
ova vatra je ipak bila prejaka.

Od sunca bi privremeno slepeo
i ništa ne bi video oko sebe.
Kasnije bi mu se vraćao vid
ali stvari bi ostajale malko bleđe.
Problemi bi postajali za nijansu manji.

Bilo je maglovito jutro kada se
nošen starom idejom
primakao prozoru.
Bela, kao mleko gusta magla
gutala je zrake voljenoga bića.
Podigao je glavu i susreo sunčeve zrake
koji ga kao i uvek, nateraše da zatreperi.
Ipak, nije bilo toliko strašno.
Žmirkao je dok mu se oči nisu privikle
a onda je čista pogleda podigao glavu
i susreo se s njim.

Desilo se ništa.
Ali znao je da je varao.

Mladi filozof je gledao u sunce.