Mladi filozof je noćas ostao budan.

Nisu ga morile brige
niti mu je išta nedostajalo.
Posle toliko bezbrižnih dana
u glavu su mu se ponovo uselile
stare nemirne misli
koje su ga terale da nešto učini.
Glasovi su neprestano ponavljali:
«Tiii, tiii, ti si rođen da spaseš svet!»
ali znao je da to ne može biti istina.

Zazirao je od nametanja svoga stava
i u raspravama se obično držao po strani.
Nije voleo nikakav uticaj na ljude
i mislio je da svako treba da misli
svojom glavom.
Nikome ne treba mesija da ga spase
a ponajmanje mesija nekom
treba da bude on.

Ipak i posle toliko nejavljanja
glas nije nestao.
Sve vreme je bio pritajen
slušao ga šta misli
da bi otkrio gde je slab.
Laskao je i pozivao ga na samilost
al' je pogrešio.

Srce mladog filozofa
nije bilo okrenuto ljudima.

Već dugo ih je posmatrao
razmišljao o njima i zaključio
da im ne treba dati šansu.
Znao je da će najviše učiniti za njih
ako ovog puta ne učini ništa.

Mladi filozof je noćas ostao budan.