Mladi filozof je pronašao grešku.

Svakim danom bivao je sve gluplji.
Misli su mu se neprestano sužavale
a ideje mu bespovratno vetrile iz glave.

Shvatio je on to i ranije
ali mislio je da umišlja.

Delovalo je logično da će
svakim danom učiti nove stvari
sticati zanimljiva iskustva
i gomilati mudrost.

Životna energija ga je napuštala
nije se sećao osećanja iz detinjstva
a nekadašnji snovi su mu izgledali
baš kao i stvarnost
daleki, besmisleni i prazni.

Sećao se da je bio prilično pametan.
Svojevremeno je osećao da je genije
da je poseban rođen
da čini velike stvari.

Počelo je da se dešava polako
prvo su ga napustili brojevi
zatim reči a na kraju ideje.

Poslednjim naporom
odlazećeg mozga zaključio je
DA SU DECA UMNIJA OD LJUDI
I DA SU LJUDI UMNIJI KAO DECA.

Čovečanstvo je osuđeno na prokletstvo
jer to niko nikada neće shvatiti
samo pametniji može shvatiti da je bio gluplji
a gluplji ne može toliko raspeti svoj mozak
da pojmi da je nekad bio pametniji.

Mladi filozof je počeo da razmišlja o tome
nažalost sve slabije i bleđe.
Posmatrao je prijatelje iz detinjstva
kako blede, slabe i umiru
zaboravljaju i mrtvi hodaju.

Nisu više znali stvari koje su bile bitne
iako su nekad krenuli da stignu do njih.
Usput su zastali da obave nešto
i nastavili da stoje i da rade
da stoje i da rade.

Mladi filozof je pronašao grešku.